Nasrudin i nezadovoljni putnik

Jednoga je dana Nasrudin išao svojim putem. Ugledao je coveka, koji je sedeo narubu druma tužan i smrknut.

“Što je tebi, kakve su ti lade potonule?” upita ga Nasrudin.

“U životu nema nicega, što bi me radovalo,” protuži taj covjek. “Tako samnezadovoljan sa svojim životom! Ništa me ne zanima.”

“Nezadovoljan si sa svojim životom? Ništa te ne zanima? Reci mi - da li ti neštonedostaje? Vidim na tebi lepu i skupocenu odecu, nisi, dakle, siromašan...”

“Ah, ne, ja sam bogat!”

“Da nisi možda bolestan?”“Ah, ne, zdrav sam, zdravcat!”

“Imaš li porodicu? Ženu, decu, rodbinu, prijatelje?”

“Ah, imam dobru ženu, dobru decu, imam i rodbinu i prijatelje, ali eto, ništa me to neveseli!”       Tada Nasrudin bez rijeci zgrabi putnikovu torbu, i nagne bježati niz drum. Trcao jekao odapeta strela. Putnik se najpre iznenadio, a onda se dade u poteru za Nasrudinom.No nije ga mogao stici.

“Moja torba!” vikao je zadihan. “Vrati mi moju torbu! U njoj je novac i isprave!”

Kad je vec daleko odmaknuo od putnika, Nasrudin zastade, sakri se za drvo, a torbustavi ukraj druma.    Kad je putnik sopcuci stigao do toga mesta, on se s radosnim poklicimaobruši na torbu.

Nasrudin mu pridje.

“To je sreca, zar ne?” upita. “Gle, otkrio si da se možeš obradovati!”