A kaj da danas kuham? (535)

70 let druženja (2)

Četri lete gimnazijskoga školovanja je bilo vreme za povezivanje prijatelstva četvorice prijatelja ili, da vas podsetim, sportašđa i i mužikaša. Đuro i Didi su se potrudili da koprivnički rukomet dobi status jako popularnoga sporta a Braco i ja smo svirali v bendu koji je več v gimnaziji dvaput za vreme ferja sviral na moru i to v Opatiji. Dok bi došli doma pred početkak škole napravili bi si malo zadovojstvo i otišli v gorice na roštilj kojega smo sami spremali makar v to vreme nismo baš bili vični tomu poslu. Važno je bilo malo se podružiti i prepričati kak smo proveli školsko ferje svaki na svojoj strani.         Posebno se rado setimo naše maturalne zabave i plesa na kojima smo prikupljali novce za maturalno putovanje. Nas smo četvorica bili nekak v prvom planu v celoj organizaciji tih važnih događaja a podršku smo imali v našem dragom i nezaboravnom razredniku Ivi Kušeku Apašu, velikom sportašu i po našem mišljenju najboljem nogometašu v povijesti našega Slavena. Uostalom od nas je potekla i sugestija da se naš stadion nazove po Apašu kaj nam čini veliko zadovoljstvo. Njegovo je ime otvaralo sva vrata v organizaciji zabave a pogotovo  v nabavi „iča i piča“. Ti su događaji prešli v jednom prelepom zajedništvu, prikupili smo prilično dinari da naši roditelji lakše podnesu trošak putovanja. Naš je pak gimnazijski bend odsviral zabavu gratis a platiti v ono vreme bend je bil poveči trošak za organizatora. Samo maturalno putovanje je bilo za ono vreme rekli bi „standard“: Koprivnica, Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik, Starigrad na Hvaru, Split, Rijeka pa Koprivnica. Takvo putovanje je samo po sebi veliki događaj za tinejđere i nekak ostaje v sečanju i do današnjih dana.  Moram vam priznati da v to vreme nismo baš preveč obračali pažnju na gastronomiju, bile su važneše neke druge stvari, al bum vam spripovedal jednu anegdotu z Dubrovnika. Nas smo četvorica sedeli za vreme obeda naravno za istim stolom i neko je trebal otijti do šanka naručiti piče. V igri par-nepar ispalo je da sam to ja. Došel sam do šanka koj je bil malo višeši, za šankom je bil pojači konobar   koj me je zapital:            „Šta češ ti mali?“, neznam od kud mu to „mali“ za mojih metar šezdeset sedam, a ja sam izrecitiral našu naruđbu:

„Prosim litru musolinija!“ Oštro me pogledal i zapital:

„Šta ti mali imaš protiv ove države?“ Tek dok je videl moju zabezeknutu facu od srca se nasmijal i složil mi litru muslolinija.                                                                                    

Zapraf je celo putovanje prešlo v jednoj prekrasnoj atmosferi i mladenačkim nestašlucima.

Pred nama je bila matura koju smo polagali v novoj školi jer su pedagoške vlasti odlučile da se gimnazija preseli v zgradu Ekonomske škole al je nama maturantima to jako teško palo. Ispal je „povijesni događaj“ ali nama to ni tak zgledalo jer smo bili prva generacija koja nije maturirala v staroj zgradi koprivničke gimnazije. Čak smo onak mladenački bojkotirali preseljenje v novu zgradu pa se neki od nas nisu pojavili na toj akciji. Četri lete su prešle jako brzo  i nismo v tom trenutku mogli ni predosetiti kaj je bu događalo v sledečih nekolko let.

Tak je zgledal na prvi razred gimnazije iliti danas peti osnovne. Đuro i Ivan, čuče treći i četrvrti a leve strane

Studij, vojska, muzika i slične zanimacije nas je za jedno vreme malo odvojilo no krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih počelo je druženje v Draganovcu oko našeg pajdaša Fjake koje nije prekinuto ni do danadanašnjega. Tu je bezbroj vinskih svetki, imendani i rođendani, dočeki novih leta do onih dana i vikenda tek „ da se malo podružimo“. Pamte se i oni odlaski v Borovljane v Đurine gorice na slična druženja ili kakvu „radnu akciju“ z obaveznim blagovanjem kojekakvih delicija. Poznato je bilo da sam v društvu najslabeši kartaš pa su me oni „profesionalci“ navek izbegavali kak partnera. Jedino me je Đuro prihvatil i igral z menom. Znal sam da on nebu na mene vikal dok odigram krivu kartu.

Ta duga prijatelstva nisu završila samo na na tome nego smo se povezali v kriš-kraš  z kumstvom. To je nekak i normalno. Nebuš išel iskat kuma v susedstvu kad ga imaš vu vlastitom dvorištu. Tu je bil i jedan praktični razlog. Svi smo se muški z klape jako kasno ženili i kuma nemreš ni najti drugde nego među dugogodišnjom pajdašijom. A Đuro je napravil i jedan „velki gaf“. Ženil se baš na moj rođendan vu vreme dok sam ja još bil aktivni muzikant pa mi je još napravil i nepotrebnoga „troška“ jer sam moral najti za tu večer zamenu. V to vreme našega života, z trideset i nekaj let, bili smo baš v puno snage, svi smo gradili kuče ili kleti, pa smo si rado međusobno pomagali. Jedina je falinga te pomoči bila kaj smo v to vreme bili dobroga apetita a uz „dobro iče gre i dobro piče“.  Pred neko vreme sam napisal v jednom svojem tekstu da smo kak povezana pajdašija svojom jednom akcijom napravili jednu lepu gestu: Đurinom pokojnom kumeku Čvrknji smo kak klapa, i uz pomoč još nekih dobrih ljudi, napravili spomenik obzirom da to ni napravila osoba kojoj je to bila dužnost.

No da se vrnem onoj našoj velkoj obletnici. Kak sam prošli tjedan i napisal, dobili smo i prigodan poklon  a nije izostal ni prigodan govor našeg pajdaša Jose. Da ne imprivoziram bum vam prenesel tekst v originalu:

Dragi naši prvašići!

Vi na jesen polazite u prvi razred škole. Time počinje jedan novi period u vašem životu.Učite marljivo čitati i pisati tak da brzo postanete čitljivi i pišljivi. S vama će u školu ići i djeca članova HDZ-a, pazite na svoje stvari. Nešto o prometu, ako budete išli u školu biciklom pazite na semafore. Ako je crveno-ne iti, ako je zeleno-iti, ako ništ ne svetli-semafor ne dela.Pazite na bicikle, zaključavajte ih i uvek se setite kaj vam je rečeno za čuvanje stvari. Ovo vam poklanjamo da imate za početak, a dalje nek se o svemu, kaj bu trebalo za vaše školovanje, brinu vaši roditelji.

Fala ti Joso na lepim rečima. Bumo se držali tvojih saveta.

Dva „bokca“ z gemištom

Ovaj tjedan nastavljam z letnjim jelovnikom jer nam ne predviđaju nekakvo prevelko osveženje.

Samo onak usput. Jučer je bila Velka meša i prešlo je sve jako skromno. Za Đuru i mene jedna „obična“ nedela.

Pondelek

Juha:Krem juha od mešanoga povrča

Glavno jelo: Pileča jetrica na saft i kuruzni žganci

Desert: Šaumrole od jučer

Tork

Juha/Glavno jelo: Čušpajz od vugorki; bum podinstal malo junečega mesa

Desert: Vočna šalata

Sreda

Juha/Glavno jelo: Filana paprika; znate več: bez obzira na visoke temperature ja delam dost močnu papriku. Delam ju na šalši i obavezno dodam malo špeka i kobase. Za Đuru i Jana mora biti i pire.

Desert: Štrukli z tikvom i makom

Četrtek

Juha: Juha od vode v kojoj su se kuhali široki rezanci; naravno da treba dost vrhnja i dobro začiniti.

Glavno jelo: Rezanci z makom

Desert: Kuhani šečerac

Petek

Juha:Koprova juha z rezancima

Glavno jelo: Lignje na pariški, lešada

Desert:Čaša vina

Subota

Najavljena je radna akcija v goricama. Jan i njegov prijatelj buju pošmirglali i premazali stol i klupe pod brajdom pa im treba složiti nekakav obed.

Predjelo: Moja pileča pašteta, malo jegera, koja paprika i paradajz i to z našega „vrta“ v goricama.

Glavno jelo: Vinski gulaš od junečeg bočinga

Desert: Za dečke muslolini a za mene naravno gemišt

Nedela

Juha: Lagana juha od telečih kostiju z grisknedlima

Glavno jelo: Pečena teleča plečka, pekarski krumpir, mešana šalata

Desert:Kifli od lisnatoga z orehima/makom